Petooktobarski sindrom

Petooktobarski sindrom je prvi put zabeležen u drugoj polovini 3. godine 21. veka nove ere u našoj zemlji. On, u stvari, nigde drugde nije zabeležen, osim kod nas. Prvi lekari koji su ga opisali i pokušali da daju svoje mišljenje u javnosti, dobijali su otkaze i proglašavani su reakcionistima. Oduzimana im je dozvola za rad. Neki su se javno pokajali i dozvoljeno im je da rade kao čistači ili ložači kotlova u zdravstvenim ustanovama. Ostali koji se nisu pokajali, već su ostali dosledni svojim tvrdnjama, postali su čuveni u drugim oblastima: utovaru i istovaru džakova, kopanju kanala, uličnom sviranju, striptizu, prosjačenju…

Lekar koji je prvi opisao ovaj sindrom, kaže:

„Danas mi je došao pacijent koji tvrdi da se subjektivno, fizički i psihički dobro oseća, ali tvrdi da u ogledalu, kad se ogleda, uvek vidi majmuna. To mu je se u početku povremeno dešavalo, a sada, nikada, ne vidi sebe u ogledalu, već samo majmuna. Kako sam kaže, ni sam više nije siguran da li je čovek ili majmun.“

U kasnijim slučajevima pacijenti su sebe videli i kao druge životinje, a ne samo kao majmune.

Najveći psihijatar toga vremena Tihomir Vijuga kaže:

„Majmun, magarac, ovan i vo su simboli mudrosti u našem narodu i mislim da u toj činjenici moramo tražiti trag koji će nas odvesti do rešenja problema.“

Kako je vreme odmicalo, a država nije preduzimala ništa po pitanju sindroma, zabeleženi su i slučajevi gde su ljudi sebe videli i zamišljali kao više različitih životinja istovremeno, tj. nisu mogli da definišu kako sebi izgledaju, ali su tvrdili da sebi ne izgledaju kao ljudi. To je tzv. Petooktobarski sindrom-podtip „stoka“, koji je, tek, posle nekoliko vekova zvanično priznat.

Vlasti su, u to vreme, uporno odbijale da priznaju postojanje takve pojave u našem društvu. U jednom saopštenju za javnost koje je potpisao tadašnji ministar zdravlja, piše:

„Ne poričemo da u našoj otadžbini ima slučajeva alergijskog rinitisa, dijareje na nervnoj bazi, gonoreje i stidnih vaši, ali tzv „Petooktobarski sindrom“ nije zabeležen, jer tako nešto ne postoji.“

Najcenjeniji plastični hirurug toga vremena Neven Spodoba kaže da mu građani dolaze sa zahtevima da im odstrani magareće uši ili volovske rogove: „Ljude više ne interesuju uzani strukovi, bujne grudi, pravilni nosevi, već samo da imaju ljudski izgled. Po savetu svojih kolega psihijatara, ja ne poričem njihove tvrdnje i zakazujem im operacije, koje se sastoje od toga što ih uspavamo i kad se probude iz anestezije, kažemo im da su im odstranjeni delovi tela koji su im strani. Na žalost, imamo slučajeve koji dolaze po nekoliko puta, tvrdeći da im odstranjeni delovi tela ponovo izrastaju. Naročito posle gledanja informativnih i političkih emisija na TV. Radim preko trideset godina, ali ovako nešto nisam susretao u dosadašnjoj praksi. Samo da dočekam penziju…“

Vremenom je Petooktobarski sindrom poprimio razmere epidemije, a simptomi su se sve drastičnije manifestovali: narod je sve ređe koristio ljudski govor, a sve češće je komunicirao njakanjem, rikanjem, blejanjem, kričanjem… Postade sasvim normalno da građanin nakon odgledane informativne emisije skoči u vis, uhvati se za luster i da se tako ljulja i kriči kao majmun; da ljudi u kojekavim inspekcijama njakanjem objašnjavaju na šta se žale, a da obespravljeni radnici u krugu fabrike uzvikuju parole blejanjem.

Jedino su političari koristili ljudski govor. Nije jasno kako, ali oni su bili imuni na Petooktobarski sindrom. Apsolutno su bili zadovoljni svojim izgledom i nisu primećivali nikakve strane delove tela na sebi. Narod im je zavideo na tako dobrom imunitetu i svi su želeli da postanu političari. Kad bi se rodilo dete, svi bi ga blagosiljali sa: „Da je živo i zdravo i da da Bog da se bavi politikom, kad poraste!“

Ali, nisu svi mogli biti političari, jer nisu posedovali potrebne intelektualne i moralne kvalitete…

Prekretnicu u celoj ovoj drami je načinila jedna baba-vračara koja je bila specijalista za skidanje crne i nabacivanje bele magije, spajanje rastavljenih i pronalaženje nestalih. Naime, ta gospođa je zapazila da se simptomi Petooktobarskog sindroma gube čim obolela osoba napusti našu državnu teritoriju i zato je svim obolelima prepisivala odlazak u inostranstvo. Onima koji bi se odlučili za Australiju, Novi Zeland ili sličnu udaljenu destinaciju, sa koje se nikad ne bi vratili, garantovala je izlečenje. Onima koji bi na kratko napustili zemlju, pa se vratili nije mogla dati nikakve garancije, jer bi im se po povratku u zemlju simptomi povratili. Izlečenje je garantovala i onima koji odu u neku, ne mnogo daleku zemlju, ali tamo ostanu zauvek. Ovde dođu, samo povremeno, da obiđu svoje rođake i prijatelje i vide kako se njihovi najmiliji bore sa Petooktobarskim sindromom.

Priča o lekovitosti odlaska iz zemlje je se brzo proširila i ljudi su napuštali domovinu, bez konsultacija sa vračarom. Čim neko pronjače, proriče ili šta već drugo, njegovi najmiliji mu ubace pasoš u džep i uguraju ga u autobus ili avion. U vozove ih nisu gurali, jer bi tako napustili zemlju, tek za oko godinu dana, s obzirom na to koliko su se brzo, u to vreme, vozovi kretali prugama.

Vremenom je ta vračara ušla u legende, a izašla iz istorije, pa ne postoje validni dokazi koji bi potvrdili njen identitet i uticaj na događaje toga vremena. Ostale su, samo, dve potpuno suprotstavljene legende.

Po jednoj, živela je dugo i srećno i spasila je mnoge živote svojom nadrimedicinom. Mnoge svetske zdravstvene ustanove su je proglašavale svojim počasnim članom.

Po drugoj, zapala je u depresiju kada je videla uticaj svog otkrića na demografsko stanje svoje domovine. Oduzela je sebi život. U oproštajnom pismu je napisala: „Shvatam Ajnštajnove patnje: on je objasnio neznalicama da je energija jednaka masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti u vakuumu, a ludaci napraviše atomsku bombu i poubijaše grdan narod. Ja pronađoh lek za boljku, a zemlja nam opuste. Zajebala sam se kao Ajnštajn – okončaću kao Kleopatra!“ Iskoristila je svoju alergijsku osetljivost na pčelinji ujed. Otišla je do obližnje magistrale, pored koje je rasla ambrozija u izobilju. Raširila je ruke i bacila se na pčelu koja je sakupljala polenov prah na cvetu ambrozije. Nekoliko časova kasnije su je mrtvu pronašli ljudi koji su krenuli da isprate svoje obolele rođake na aerodrom.

I tako je jedna polupismena baba došla do rešenja zagonetke koju nisu mogli rešiti ni najveći medicinski stručnjaci. Na žalost, mi smo takav narod, sposobni da brzo zaboravimo svoje istinske dobročinitelje i zaslužne građane, pa je ime i delo ove znamenite gospođe palo u zaborav.

Neka joj je večna slava i laka joj zemlja bila!