Jalalabad, Mart 13, 2003
Asalam Aleikum, braćo i sestre!
Reših da malo posvetim pažnje susednoj i nesvrstanoj državi poznatoj po svom demokratskom uređenju kao i borbi za ljudska prava svih svojih slobodoumnih radnika, đaka i seljaka, a koja se zove Pakistan. Proveo sam u Pakistanu par dana, pokušavajući da skapiram što više stvari oko sebe nebi li vam preneo svoje utiske na što verodostojniji način. Čim se pređe granica Khyber, koja se nalazi u zoni čuvenog Tribala ili ti ničije zemlje, u koju ni teško naoružani Ameri ne zalaze, uviđaju se stanovite promene kako sociološke tako i kulturološke prirode. Allah jednostavno kao da je digao ruke od Afghanistana, tako da prelaskom u Pakistan od jednom počinje da se pojavljuje drveće, rečice, trava, asfalt, ljudi koji pričaju engleski, reklame za Pepsi, mobilni počinje da funkcioniše (ne baš savršeno, ali, jebi ga, daj šta daš) a po negde se nađe i po koji saobraćajni znak. Sve u svemu, civilizacija, braćo i sestre. Eh da! Da ne zaboravim; da bi ste prošli zonu Tribala, obavezni ste da iznajmite oružanu pratnju. Ja mislio da će mi dati nekog opakog baju, ex-specijalca koji na duši ima bar stotinak Rusa iz "onog rata" i bar duplo više Talibana iz "ovog zadnjeg", kad ono, "ne lezi vraže". Moje obezbeđenje ne može ni da uđe u kola bez moje pomoći jer je težak invalid i ima oko 70 godina. Možete zamisliti invalida bez noge koji više podseća na Broja 1 iz Alan Forda nego na "opakog ratnika". Šta je - tu je, uzeh ga (i ubacih u kola), i krenusmo putem Peshawar-a. Na pola puta ka Peshawar-u, neko pripuca, matori vrisnu i baci kalasnjikov meni u ruke a ja ga hrabro dodah mom ličnom "telohranitelju", koji ga bez razmišljanja baci kroz prozor. Matori jarac poče da plače za puškom, a ja objasnih vozaču da stane i vrati se po pušku, iskočih iz kola, zalegoh u jebeni jarak, i onda se setih da mi je obezbeđenje ostalo u kolima i da ne može izaći bez naše pomoći! Možete nas zamisliti kako izvlačimo nesretnog invalida iz kola koji bi, by the way, trebalo da bude naše obezbeđenje!!! Srećom, ustanovismo da je u toku svadba i da su veseli Pashtuni pripucali od sreće i veselja što im se drugar ženi. Očistismo se od govana (znate već šta se može naći u kanalima pored puta, i veselo nastavismo put (s tom razlikom što sam ovog puta ja držao kalašnjikov). Što se više približavate Peshawar-u, gore pomenuta civilizacija počinje da podseća na "onu" civilizaciju koju mi znamo kao civilizaciju, a ne na "onu" civilizaciju koja nas samo u poređenju sa Afghanistanom podseća na "onu" prvu pomenutu civilizaciju. Da prestanem da serem, jednom rečju: CIVILIZACIJA!!! Ne treba zaboraviti da je Pakistan (ipak) bio engleska kolonija, kao i da Peshawar ima blizu tri miliona stanovnika, tako da je moje oduševljenje zamenjeno euforijom videvši Pizza Hot restoran u kojem sam ostavio pozamašnu sumu Rupija ubijajući se od hrane koju u normalnim uslovima nebi ni pogledao (svi znate da jedino sranje koje mogu da svarim a koje potice iz McDonalds-a je milkshake). U ovim uslovima, Junk food ti dođe kao melem za dušu, kao "breakfast for champions" što bi rek'o veliki američki filozof Jim Jarmush. Uz sve to, dozvoljeno je i pušenje, što celoj priči daje dodatnu težinu (i draž).
Nakon prijatnog okrepljenja, krenuh da zujim po gradu nebi li ukapirao kako ovde stvari stoje, i ono sto sam prvo primetio bilo je to da pojedine žene nose burke, dok druge furaju marame, pri čemu su napadno našminkane i po prilično ukusno obučene. Moju konfuziju je pojačala spoznaja da su i jedne i druge pripadnice Pashtun plemena. Razlika je u tome što pakistanske Pashtunke ne jebu preterano Islam, dok njihove afghanistanske sestre su pod totalnim uticajem istog. Ono što je interesantno je to da se međusobom uopšte ne vare, jer Peshawar u glavama Afghanistanaca (pripadnika plemana Pashtun) predstavlja glavni grad ne postojeće drzave - tzv. Pashtunistana (države svih Pashtuna), dok Pakistanci ne daju ni pola Rupije za tu ideju. U njihovim glavama, Afghani su necivilizovane zaostale životinje koje samo prave sranja. S druge strane Afghani ne podnose Pakistance zato što su ih ovi uspeli zajebati više puta i to samo u zadnjih par godina.
Što se tiče Pakistana i civilizacije, svaki novčić ima dve strane, pa tako i ovaj. Aj' sad malo o tome! Rešim ti ja da odem do neke (bolje opremljene) laboratorije u gradu nebi li izvršio pregled krvne slike i uradio testove na Hepatitis A, B, Žutu groznicu, AIDS... Bolje opremljena laboratorija na pakistanski način izgleda tako da u nju jedva možeš ući od kojekakvih skalamerija koje služe za ispitivanje ko zna čega (ukoliko su još uvek u ispravnom stanju), tako da se vađenje krvi radi na ulici, ispred laboratorije, gde te baja (koji sebe naziva doktorom) posadi na jednu stolicu sličnu onoj koju frizeri koriste da šišaju decu u starim frizerskim salonima. Fali samo konjićeva glava spreda za koju se možeš uhvatiti dok te ovaj šiša (odnosno vadi krv). Onog trenutka kad sam seo na stolicu, s obzirom da sam stranac oko mene se okupi jedno stotinjak ljudi nebi li uživalo u spektaklu puštanja strančeve krvi. Ja krenuh da vrištim, a oni da se smeju. Nakon toga sam saznao da sam zdrav, i da se mogu vakcinisati protiv Hepatitisa A i B. Odoh u bolnicu da dobijem recept za vakcine, i u ordinaciji doktora opšte prakse zamalo ne padoh u nesvest. U jednoj prostoriji veličine 5 sa 5 metara nalaze se dva omala stola i za svakim rade tri "doktora" oko kojih se gura jedno pedeset ljudi. Ja stadoh u red (koji u stvari ne postoji) odmah pored ležaljke na kojoj se nalazila žena pokrivena burkom. Trebalo mi je deset minuta da skontam da je sveže mrtva (očigledno joj se nije ispunila zadnja želja da vidi doktora), što sam ustanovio po mušicama koje su se skupljale po njoj kao i ne baš prijatnom mirisu koji je počela da širi oko sebe. Prosečan pregled traje pet minuta (možes si misliti) i nakon guranja sa živima i mrtvima, dođoh na red za pregled nakon sat - sat i po vremena. Baja mi prepisa vakcine i ja krenuh u novu avanturu nabavke istih. U apoteci mi pokušaše uvaliti vakcinu za Hepatitis B ubeđujući me da ona pokriva i Hepatitis A, samo što to ne piše na kutiji??! Ja otvorih kutiju da pročitam deklaracioni list i na njemu je jasno pisalo da je vakcina samo za Hep. B. Tip me pogleda kao dete koje uhvatis sa prstom umocenim do kraja u teglu sa dzemom i priznade mi svoju "malu laž". Da bi ispravio "nesporazum", dade mi adresu glavnog nabavljača lekova u Peshawar-u. Tamo sam naleteo na samozvanog Gosn. Doktora koji mi je objasnio da se vakcina za Hep. A daje deci od 1-18 godina ali pošto ja imam 35 mogu uzeti duplu dozu (staro medicinsko pravilo množenja godina starosti sa brojem doza). Ja mu objasnih da iako sam završio samo srednju medicinsku nisam "sisao veslo" i da znam da je vakcina puna umrtvljenih bacila koji ako se unesu u većoj količini od propisane mogu izazvati oboljenje, a on mi malte - ne ponudi posao zamenika generalnog direktora (valjda zbog moje upućenosti u problematiku stečenog imuniteta). Na kraju nisam uradio ništa, tako da sam otišao u Međunarodni Crveni krst i naručio vakcine.
Sutradan sam se posvetio vađenju vize za prolaz kroz čuvenu zonu Tribala, i tamo sam imao intervju sa Ministrom Tribalskih poslova (Minister of Tribal Affairs). Nakon intervjua, baja mi ponudi čaj sto je bio znak da ćemo pomalo i veselo čavrljati uz isti. Tema razgovora: Pravni sistem u Pakistanu. Tu mi on objasni da Pakistan nije kao Afghanistan (zemlja bezvlašća i anarhije), i da u Pakistanu nema ubistava i kriminala. Čak i u čuvenom Tribalu, reče on, kriminal je sveden na minimum, kombinacijom engleskog pravnog sistema i lokalnih običaja. Kako to izgleda u praksi: npr. ukoliko se dva Pakistanca posvađjaju, oni će džentlmenski odložiti oružje i pobosti se noževima. Ukoliko jedan Pakistanac zapuca na drugog i promaši ga, lokalna Shura ce izaći na teren da izvrši "uviđaj" koji se sastoji od brojanja čaura koje je ovaj ispalio. Broj čaura se pomnoži sa 1600 Rupija (zašto baš 1600-jebem li ga???) i dobije se cifra koju okrivljeni mora da isplati oštećenoj strani. U isto vreme optuženi i njegova porodica bivaju protereni iz sela a njihova celokupna imovina se dodeljuje oštećenom (kako je to samo humano)!!! Ako ne daj Bože ovaj slušajno ubije oštećenog, u tom slučaju Shura zapali njegovu kuću sve zajedno sa njim i njegovom porodicom u njoj (vrhunac pravne države). Uz prijatno ćaskanje stiže i viza, te uz napomenu od strane ministra da ne zaboravim da sutradan pokupim obezbeđenje (sigurnost pre svega!!!) pre puta nazad u Afghanistan, ja napustih kancelariju. Pravi razlog mog dolaska u Pakistan je bio sastanak sa par arhitekata koji su trebali da mi daju nacrte za školu i kliniku koje gradimo u Jalalabadu. Ja baji o "tankom" budžetu, a on meni o humanizmu i renesansi, uticaju Aleksandra Makedonskog na arhitekturu istočnog Afghanistana i bitnom momentu uklapanja rešenja dizajna škole sa samim prirodnim okruženjem uz poštovanje osnova tradicionalne arhitekture. Ja mu otvoreno rekoh da sere i uzeh olovku te mu objasnih da škola treba da ima četiri zida, pokrivena krovom ispod kojeg se nalaze učionice, kancelarije i po mogućnosti klonja. On se složi sa mnom, i sastanak se završi potpisivanjem ugovora sa cifrom dva puta nižom od početne. Jednostavno, moraš stalno da se cenkaš. Na kraju sam morao da trpim jadikovke mojih kolega koje su se žalile na uslove rada u Pakistanu (hrana u restoranima je očajna, testo za pizzu predebelo, internet prespor, ponekad su bez struje i gasa...), na koje ne odgovorih, nego spakovah kofere i brže bolje se uputih svojoj kućici u Jalalabad. Usput pokupih obezbeđenje koje je ovog puta bilo u vidu petnaestogodišnjeg balavca kojem je to bio prvi put da ide kroz Tribal, te je bio vidno uplašen. Odmah mu iskusno oteh kalašnjikov, i nakon sat i po vremena klackanja uđosmo u Afghanistan bez ličnih gubitaka. Eto, tako je izgledala moja pakistanska avantura.
Toliko od mene za ovaj put.
Puno pozdrava od
Mister "Very Good" Branko, US NAVY SEALS (just one kid) - Ser.
Нема коментара:
Постави коментар